Nekada smo slušali bajku u koju smo
verovali i mislili da je svet onakav kao u snovima, ali smo na put morali da
krenemo.
Svoj korak biraj lako, a koračaj čvrsto.
Kreni na
put ka zori, koja će odneti jesen i zimu. Ne boj se da pogledaš iza
proplanka na parče zemlje, koje se zove kao sve u tebi.
Ne plaši se
vetra, on ti samo skreće misli, ne može ti ništa. Kiša kad počne, tu je drveće da te zaštiti
svojim širokim krošnjama. Kad lišće bude bilo pod
tvojim nogama i prekrije ga sneg, kiša će stati, a duboki tragovi će te sećati na put kojim
si došla. Nemoj da se pitaš, samo nastavi napred, dug je put, ali nikada nije
bio kraći. Tvoje mesto te čeka odmah tu iza ugla, koliko smogneš snage da večnost pretvoriš u tren i
kilometar u korak, godinu u uzdah i skineš sa sebe svet koji si ponela. Odupri
se okvirima, raširi ruke i spoznaj sebe, dopusti sebi da svaki korak bude teži
od prethodnog, ali da to već odavno i ne osećaš i ne znaš kada je to davno bilo.
Lomiće se san komad po komad. Skoro je leto
gotovo i jesen se bliži, sve u prirodi vene i podseća te na tvoj put,
ali povratka nema, već si predaleko otišla. Ovo putovanje je samo tvoje i napokon osećaš radost
jer biraš kuda ćeš gaziti, ali opet misliš o tome i to nije put kojim si želela da pođeš.
Odjednom
osećaš da si izgubila snage i da je magla sakrila sve što ti se činilo blizu i već tu na dohvat
ruke, sada bi da odustaneš, sada bi uverila sebe da je samo ružan san, ali
ništa te ne budi. Dižeš pogled gore i tražiš neku zvezdu da je pratiš, ali ni
oblaci se nisu pomerili, tu su da te podsete gde da potražiš odgovore. Ne mogu
biti daleko od tebe, ne mogu biti jer osećaš da su blizu i rukama pokušavaš da
ih dodirneš, ali ruke ti neće pomoći.
To što tražiš ne možeš dodirnuti, ne možeš osetiti
miris, ne možeš videti svojim očima. Jače veruj i pronaći će tebe, pa ćeš znati. Bes je sada, sve što umeš da prepoznaš i svaki korak spuštenih
ruku praviš, ne bojiš se da ćeš pasti, jer se više ne bojiš za sebe. Previše toga još nosiš u torbi sa sobom, a ne želiš da je otvoriš. Izdaje te snaga i san stiže umorne kapke, podseća te da si ipak čovek, da ovaj na
put nećeš dalje sada.
Predaješ se osećaju spokoja i samo tren si svesna da je
putu kraj. Mešaš osećanja o sećanjima i prestaje tvoja spoznaja bića koje je pošlo na put, ostaje praznina, tama,
bez zvukova, boja.
Samo bih ti ćutao, ali vreme je da kreneš dalje, probudi
se! Ne otvaraj oči. Ne govori. Ne razmišljaj. Ne slušaj me. Ne slušaj sebe. Sebe si naučila da budeš ti, mene
su zarobili snovi. Ti i ne znaš ko sam ja, ni zašto sam tu, a ja ti samo
govorim u svojim snovima. Možda je i ovo samo san u kome ti govorim, ali ti ne čuješ, a ipak
to osećaš.
Samo ustani, samo napravi korak napred, čvrsto stani i oseti toplinu koja te
ispunjava iz osećaja slobode da si birala smer svojim bićem. Nastavi i nemoj da staješ. Odjednom,
osećaš snagu i potrebu da potrčiš tim putem. Ne osvrći se, ne otvaraj oči i zaboravi kako se zoveš, samo budi ti. Stižeš do mesta gde ne osećaš tlo pod
nogama i nisi sigurna da li još uvek koračaš.
Tvoja ruka u mojoj ruci, ne znači da me se sećaš, ti me ne možeš
prepoznati, ja ti samo otvaram vrata i pomeram zavesu sivila, da sve što budeš videla
bude isprepletano bojama koje samo nebo nakon kiša oslikava i nestajem u tvom
koraku napred.
Ne možeš da se osvrneš, jer sve što vidiš pred sobom je mir
pretočen u milion zvukova koji ti crtaju stvarnost onakvom kakvom smo je svi
sanjali na početku puta i kao u bajci u koju smo verovali kao mali. Nema više znakova
koji te teraju da se držiš pravila i nema više glasova koji ti govore o tome
šta si ti. Sebe si pronašla na mestu koje je sve u tebi. Nisi tražila to mesto,
ono je pronašlo tebe, samo je bilo potrebno da udahneš svet oko sebe i izdahneš
ono što ćeš zvati sobom u svim oblicima koje prepoznaš. Osećaš to večno proleće u zori koja je svanula.
To nije proleće, to si ti.
Ako postoji takvo mesto gde će svako biti oličenje sebe, onda želim da u
mojim snovima prva stigneš tamo, jer oni su moja stvarnost i zato ne volim da spavam, zato nemam
vremena da budem na pogrešnom mestu.
Nemam svet od milion boja i nemam šta da
ti dam, osim svog glasa na putu kada kreneš tamo.
