Dobro jutro Beograde

Dobro jutro Beograde, nisam D. Radović, ali dozvoljavam sebi da ti poželim isto… 

Ne želim ti bolje jutro… asfaltirano novim ulicama, ne želim ti novu uličnu rasvetu, ni modernije automobile pod njom.. Želim ti više ljubavi, ali one prave, zbog koje te boli svaki ćošak na kom sam zastao, svaka bandera za koju sam se zadržao da ne padnem od bola na kolena… 

Dobro ti jutro i budi srećan kad pod svojim okriljem čuvamo anđele koji te čine tim što jesi, čuješ li me sada?!

Dao si mi sve o čemu sam maštao i dao sebi za pravo da mi oduzmeš isto. U međuvremenu sam te prerastao i mogu da ti oduzmem to pravo, mogu mnogo više, nego što smo mislili i ti ja… ali znaš šta ?! Neka ti sve, zadrži! Raduj se! Bar pokušaj, biće i moja sreća ako iz toga izvučeš bar jedan osmeh, jer moj više nećeš uspeti.

Šta me to pitaš? Što sam te napustio, zaboravio? Pa zar bih ti govorio bar jednu reč da si u pravu?! Ipak ću ti prekorno reći da jesi! Zaboravio sam te i ne postojiš za mene, a ipak ti pišem… 

Osvani u mojoj kontradiktornosti i čitaj me između redova, jer drugačije me ne bi razumeo.

Želiš li da čuješ da si pobednik, samo zato što si grad ispod istog? Zar se nisi pitao ko je on, ko to ostaje na nogama, ma šta se tebi desilo i ma koliko te sputavalo da ostaneš isto to?

Nisam te ja pobedio, pobedila te je iskrenost i čistota onoga što postoji u nama, ma koliko da si postao prljav i iskvaren, mi smo te spasili i dajemo ti nadu da ćeš postojati i u narednim vekovima, u predstojećim ljubavima. Samo budi to što jesi, sačuvaj svoje čiste ulice, ne daj ih običnim smrtnicima..

Bajka u koju verujemo...

Nekada smo slušali bajku u koju smo verovali i mislili da je svet onakav kao u snovima, ali smo na put morali da krenemo.

Svoj korak biraj lako, a koračaj čvrsto. 

Kreni na put ka zori, koja će odneti jesen i zimu. Ne boj se da pogledaš iza proplanka na parče zemlje, koje se zove kao sve u tebi. 

Ne plaši se vetra, on ti samo skreće misli, ne može ti ništa. Kiša kad počne, tu je drveće da te zaštiti svojim širokim krošnjama. Kad lišće bude bilo pod tvojim nogama i prekrije ga sneg, kiša će stati, a duboki tragovi će te sećati na put kojim si došla. Nemoj da se pitaš, samo nastavi napred, dug je put, ali nikada nije bio kraći. Tvoje mesto te čeka odmah tu iza ugla, koliko smogneš snage da večnost pretvoriš u tren i kilometar u korak, godinu u uzdah i skineš sa sebe svet koji si ponela. Odupri se okvirima, raširi ruke i spoznaj sebe, dopusti sebi da svaki korak bude teži od prethodnog, ali da to već odavno i ne osećaš i ne znaš kada je to davno bilo.

Lomiće se san komad po komad. Skoro je leto gotovo i jesen se bliži, sve u prirodi vene i podseća te na tvoj put, ali povratka nema, već si predaleko otišla. Ovo putovanje je samo tvoje i napokon osećaš radost jer biraš kuda ćeš gaziti, ali opet misliš o tome i to nije put kojim si želela da pođeš. 

Odjednom osećaš da si izgubila snage i da je magla sakrila sve što ti se činilo blizu i već tu na dohvat ruke, sada bi da odustaneš, sada bi uverila sebe da je samo ružan san, ali ništa te ne budi. Dižeš pogled gore i tražiš neku zvezdu da je pratiš, ali ni oblaci se nisu pomerili, tu su da te podsete gde da potražiš odgovore. Ne mogu biti daleko od tebe, ne mogu biti jer osećaš da su blizu i rukama pokušavaš da ih dodirneš, ali ruke ti neće pomoći.

To što tražiš ne možeš dodirnuti, ne možeš osetiti miris, ne možeš videti svojim očima. Jače veruj i pronaći će tebe, pa ćeš znati. Bes je sada, sve što umeš da prepoznaš i svaki korak spuštenih ruku praviš, ne bojiš se da ćeš pasti, jer se više ne bojiš za sebe. Previše toga još nosiš u torbi sa sobom, a ne želiš da je otvoriš. Izdaje te snaga i san stiže umorne kapke, podseća te da si ipak čovek, da ovaj na put nećeš dalje sada. 

Predaješ se osećaju spokoja i samo tren si svesna da je putu kraj. Mešaš osećanja o sećanjima i prestaje tvoja spoznaja bića koje je pošlo na put, ostaje praznina, tama, bez zvukova, boja.

Samo bih ti ćutao, ali vreme je da kreneš dalje, probudi se! Ne otvaraj oči. Ne govori. Ne razmišljaj. Ne slušaj me. Ne slušaj sebe. Sebe si naučila da budeš ti, mene su zarobili snovi. Ti i ne znaš ko sam ja, ni zašto sam tu, a ja ti samo govorim u svojim snovima. Možda je i ovo samo san u kome ti govorim, ali ti ne čuješ, a ipak to osećaš. 

Samo ustani, samo napravi korak napred, čvrsto stani i oseti toplinu koja te ispunjava iz osećaja slobode da si birala smer svojim bićem. Nastavi i nemoj da staješ. Odjednom, osećaš snagu i potrebu da potrčiš tim putem. Ne osvrći se, ne otvaraj oči i zaboravi kako se zoveš, samo budi ti. Stižeš do mesta gde ne osećaš tlo pod nogama i nisi sigurna da li još uvek koračaš. 

Tvoja ruka u mojoj ruci, ne znači da me se sećaš, ti me ne možeš prepoznati, ja ti samo otvaram vrata i pomeram zavesu sivila, da sve što budeš videla bude isprepletano bojama koje samo nebo nakon kiša oslikava i nestajem u tvom koraku napred. 

Ne možeš da se osvrneš, jer sve što vidiš pred sobom je mir pretočen u milion zvukova koji ti crtaju stvarnost onakvom kakvom smo je svi sanjali na početku puta i kao u bajci u koju smo verovali kao mali. Nema više znakova koji te teraju da se držiš pravila i nema više glasova koji ti govore o tome šta si ti. Sebe si pronašla na mestu koje je sve u tebi. Nisi tražila to mesto, ono je pronašlo tebe, samo je bilo potrebno da udahneš svet oko sebe i izdahneš ono što ćeš zvati sobom u svim oblicima koje prepoznaš. Osećaš to večno proleće u zori koja je svanula. 

To nije proleće, to si ti.

Ako postoji takvo mesto gde će svako biti oličenje sebe, onda želim da u mojim snovima prva stigneš tamo, jer oni su moja stvarnost i zato ne volim da spavam, zato nemam vremena da budem na pogrešnom mestu. 

Nemam svet od milion boja i nemam šta da ti dam, osim svog glasa na putu kada kreneš tamo. 

Zbogom najveći neprijatelju, najdraži učitelju !

Kažu da su rastanci teški u emotivnom smislu, da je bolje da budu kratki i nepokolebljivi. Valjda su ljudi preračunali najniži koeficijent oštećenja duše pod tako stresnim okolnostima. Kako glupo i neiskreno to zvuči, kako ikome može pasti na pamet da generalizuje apstraktne pojmove, a opet tako prisutne i postojane.

Pričam vam upravo o jednom rastanku koji je trajao sigurno najduže u istoriji, ali ne pričamo o rekordima, govorim vam o rešenosti. Toliko je dugo trajao, da sam pomislio da je smisao mog života izdržati, gurati uporno ka tom momentu, ostvariti cilj, pa će se svet valjda zaustaviti. Neće, u tome i leži poenta. Zato je i tako dugo trajao, zato ovu godinu kao majka novorođenče dugo nosio u sebi , ali ne sa krajnjim ishodom ispunjenja života njenom svetlinom, već da bih je zaključao duboko u samicu , daleko od očiju i srca ovog sveta, da više niko ne oseti i poživi košmar tako dugo , da postane svestan da je sve izvesno, ali da ipak ništa ne može da promeni. To su trenuci kada ruka kreće sama, iz samislosti prekida mučenje oduzima život, koji svejedno uveliko nije tvoj. . .

Da, preživeo sam zamislite, da znam ko je kriv, da znam nerviram ostatak sveta što sam tako siguran u to što govorim, čak i kada osuđujem samog sebe. Podsetiću vas, ako ste zaboravili, upravo sam postao bogatiji za još jednu od zaista Pravih vrednosti, još jedna kap mudrosti. Ne, naravno da nije vredna reke bola , ali zato vam sada ovo govorim, zato sam ovde, da prenesem ono što su mi rekli, ono što su me podsetili - a svi jako dobro znamo - kad smo se sreli leta Gospodnjeg 2013. "Energija je neuništiva, samo menja oblik, ako dovoljno dugo ostaneš na nogama, ukrotićeš je - tada budi dovoljno lud da pomisliš da možeš da promeniš svet i promeni ga ! "
Za kraj i konačni pozdrav oličenju nečastivog u vremenu, citiraću sebe iz prethod posta u ovom blogu : "" I am not even crushed anymore, I raised myself so high , that my life can mean only pure happiness or unconditional strength to you, to her, to them. . . "

Živi i zdravi bili, Srećna Nova godina !

Life goes on, play a good show!

Life goes on, play a good show!

. . . . . Until yesterday, I was afraid that maybe I will not write all about my thesis about research and topics I am working on. I am being afraid that I will stay, in a shadow of my postponing the really important things. Guess what !? Today, I am afraid of much more . . .


It is natural, sometimes we lose ourselves in the crowd, and sometimes we are feeling world so intense, like it is the last time.

So, think about it, that it could be lost , but in front of all, we rather believe in destiny and hope it is really not .

You know what is the difference between you and me ? !

I am not afraid of death, I am afraid not helping the world to become a better place!!!

And that is why I do not sleep every evening anymore, that's why I give my best every moment, and think only about really important things, because I got forget it for a while. . It is too human to say, that I am sorry, I am not even crushed anymore, I raised myself so high , that my life can mean only pure happiness or unconditional strength to you, to her, to them. . . I lived this long enough life to satisfy body needs , and lowest human caprice. 

The rest of it, I will make you soft pillows, gentle scarfs, huge clouds, and a rainbow across the sky! When I see you smiling , like I used to , when I promised that I will catch up the star and bring it down, I will live again, because the star will be in my hand, and I ll see it in her eyes.


Live a life worth living, make some good stuff or make a big family!

Smile every day, smile and think about it, you will find out goodness power inside yourself, but it's not power that help you to conquer the world, it is power of unique species, not only the human kind, its species that lives a parallel life to everyday man, on the higher level of conscience , it is species born to love. . .
I admire them, and I dedicate my life to them, and living in joy to watch as they move the worlds only by the view. . . Those same view in which my soul froze. . . Frozen and kept the moment, the last one moment . . . In which I was. . . . In which I was you, she, they, myself - at the same moment!